NJIVICE.CO.RS

S obzirom na veoma dobru klimu koja vlada u Boki Kotorskoj, pa samim tim i u Njivicama, ceo ovaj kraj obiluje mnoštvom raznovrsnih biljaka koje svoje poreklo vode iz svih krajeva sveta. Na pravom ste mestu da upoznate neke od tih vrsta. U ovom delu nismo spominjali biljke koje uspevaju i u kontinentalnom delu zemlje jer prakticno sve biljne vrste koje uspevaju na kontinentu, uspevaju i ovde.

Nadamo se da ce vam ovo virtualno upoznavanje sa delom flore koja uspeva u Boki, biti samo podstrek da je upoznate i lično, u svoj svojoj prirodnoj lepoti.



Magnolia grandiflora – Magnolija

Magnolija je zimzeleno drvo koje je donešeno iz Severne Amerike u Evropu 1737. godine. Po nekim geološkim istraživanjima, pretci magnolije su postojali još pre 80 – 100 miliona godina.

Osim ove vrste magnolije, još je jedino Magnolia virginiana zimzelena vrsta magnolije dok su sve ostale listopadne.

Iako raste veoma sporo, može da dostigne do 30 metara u visinu i preko 1,2 metra u prečniku. Listovi su elipsoidni, od 10-20 cm dužine, sjasjno-zeleni, kožasti i kruti. Cveta u junu i julu ali tek od 7 godine starosti.

Cvetovi su dvopolni, široki do 15 cm i dugi čak i preko 20 cm. Odatle i potiče njeno naučno ime grandiflora = veliki cvetovi.

Jarko crvene semenke su smeštene u šišarkolikim plodovima i sazrevaju od kraja septembra do novembra.

Zbog izuzetno atraktivne krošnje i još atraktivnijeg izgleda i mirisa cveta, magnolija je našla svoje mesto u mnogim okućnicama i pored činjenice da tokom cele godine sa nje otpadaju stari, odnosno osušeni listovi koji osim što redovno moraju da se uklanjaju, ne dozvoljavaju drugom rastinju da opstane ispod ove biljke, tako da ispod njene krošnje obično nema nikakvog zelenila već samo gomila braonkasto-žućkastog lišća i zemlja.

Iako je u pitanju vrsta toplih krajeva, magnolija dosta dobro podnosi niske temperature tako da su zabeleženi primerci ove biljke koji opstaju i u kontinentalnim uslovima. Mnogo bolje uspeva na neutralnim i kiselim zemljištima dok joj suva krečnjačka tla ne pogoduju.

Razmnožava se semenom, reznicama i kalemljenjem.

Cycas revoluta – Cikas palma

Mada liči na palmu ova biljka zapravo to nije. U pitanju je vrsta iz porodice Cycadaceae, jedne od najstarijih živih biljaka na svetu, koju često još nazivaju i “živi fosil” zbog toga što nije doživela veće promene skoro 200 miliona godina, tj. od ranog Mezozoika dok su još dinosaurusi hodali zemljom.
Poreklom sa dalekog Istoka, Cycas r. je zahvaljujući svom zanimljivom izgledu, koji podseća na palmu niskog rasta, postala veoma popularna i cenjena vrsta po dvorištima širom Mediterana ali je česta i kao sobna biljka, u predelima gde je klima previše oštra da bi opstale na otvorenom.

Iako nije zahtevna biljka, Cikas “palma” ne podnosi dužu izloženost temperaturi ispod 0°C mada na kratko može da podnese i do -10°C.

Veoma sporo raste i može biti stara i do 80 godina i dostići visinu do 5 metara. Ipak, stabla viša od 3,5 metra prava retkost. Stabla su dvodomna tj. polovi su joj razdvojeni i teško se razmnožava putem semena, već mnogo češće vegetativnim putem tj. pridnenim izdancima.

Deblo je izbrazdano ožiljcima nastalim odpadanjem lišća. Novo lišće se pojavljuje sve odjednom, u kružnom poretku. Listovi su “perasti” sa mnogo čvrstih isperaka veoma oštrih pri vrhu. Boja i dimenzije listova zavise od izloženosti biljke suncu. Tako, ukoliko nisu stalno izloženi direktnoj sunčevoj svetlosti, listovi su tamnije zelene boje i mogu dostići i do 2 metra u dužinu. Ipak, ukoliko nije dovoljno izložena suncu, biljka će jednostavno da stagnira tj. neće “izbijati” novo lišće. Prilikom sadnje treba voditi računa i o tome da ne podnosi najbolje suve i hladne vetrove kao što je bura.

Acacia decurrens – Mimoza

Jedan od najpoznatijih simbola Herceg Novog je upravo cvet ove biljke. No, malo ko zna da je mimoza poreklom iz Australije odakle je preneta u Sredozemlje gde se odomaćila prvenstveno zbog svog lepog cveta, opojnog mirisa.

Ova biljka iz porodice Mimosaceae ima stablo sa dobro razvijenom krošnjom koje raste i do 14 metara u visinu. Listovi su dvostruko perasti, dok na svakom od tih "pera" ima od 20-40 listića tzv. iglica koji deluju paperjasto i lagano. Obično cveta od januara do marta mada se dešava da na osojnoj strani procveta i ranije. Cvetovi su grupisani u omanje bukete u kojima može biti i do 30-ak pojedinačnih cvetova.

Razmnožava se uglavnom kalemljenjem ali i iz semena koje se nalazi u dugim, glatkim mahunama braon boje.
U Boki vlada mišljenje da će mimoza bolje cvetati ako se dobro zaliva ali i ako se rascvetale grane ne seku već kidaju.
Teško podnosi niske temperature pa ako je izložena temperaturi od 0 stepeni (ili nižoj), cvetovi potamne i uvenu. Ako je pak duže izložena temperaturi ispod -5°C velika je verovatnoća da će i sama biljka izmrznuti tj. uvenuti.
Zanimljivo je da su biljne sokove iz Acacia decurrens Aboridžini koristili u ishrani dok su je kolonisti dugo upotrebljavali kao sredstvo za štavljenje kože. To je i razlog zašto mimoza masovno uzgajala na plantažama u Australiji i Južnoj Americi.

Agave americana – Agava

Španci su 1561. godine doneli ovu biljku iz njene postojbine – istočnog Meksika.

Vremenom toliko se rasprostranila da je postala uobičajeni deo pejzaža Mediterana.

U nekim delovima bivše Jugoslavije se čak i organizovano uzgajala zbog njenih mnogobrojnih korisnih svojstava.

Sredina tj. srž Agave je bogat saharinom pa se jeo nakon termičke obrade. Poznata su i njena antiseptička kao i lekovita svojstva. Takodje je odlična medonosna biljka.

Iako se misli da se od nje pravi tekila, to je zapravo zabluda. Prava tekila se pravi od Plave agave (Agave tequilana) koja je poprilično retka na ovom podnevlju, dok se od A. americana pravi mezkal koji je sličan tekili ali to ipak nije.

Agava se razmnožava semenom i vegetativno. Cveta samo jednom u životu i to izmedju 10. i 20. godine starosti (u zavisnosti od klime) posle čega biljka ugiba ali se odmah i obnavlja iz korena. Cvet je izuzetno snažan i dolazi iz samog centra biljke a ide i više metara u visinu.

Nije zahtevna biljka pa osim dovoljno sunca, ne traži nikakve posebne uslove te se često može naći i samonikla u pukotinama stena u kojima ima veoma malo zemlje. Svojim snažnim korenom odlično vezuje zemlju pa se preporučuje za sadnju na terenima koja su podložna klizanju. Ipak, ne preporučuje se sadnja u dvorištima i pored prolaza jer na obodima i vrhovima listova ima snažne i oštre bodlje koji mogu naneti ozbiljne povrede.

Sorbus domestica – Oskoruša

Iako je ima širom južne Evrope, od Španije do Male Azije ali i severnije: od Francuske pa čak do Velike Britanije, u Boki nije previše rasprostranjena, iako je veoma popularna zbog svojih ukusnih plodova.

Ime joj potiče od latinske reči sorbum koja je označavala plodove oskoruše.

Stablo oskoruše je snažno razgranato i može dostići i preko 15 metara visine. Na peteljki dugoj oko 20 cm, neparno su nanizani šiljati, blago nazubljeni listovi.

Plodovi izgledaju kao omalene jabuke veličine oko 3 cm koji rastu u grozdovima. Ukus pomalo podseća na krušku pomešano sa malo ananasa ali blago opor. Beru se u drugoj polovini septembra ili oktobru, dok su još zelene tj. nezrele, te se ostave da dozru uz pomoć bakterija kojima je prekrivena njihova površina.
Zbog svojih svojstava, blagotvorno deluje na digestivni trakt.

Iako oskoruša nije preterano zahtevna što se tiče tla, razmnožavanje iz semena zna da bude nedovoljno uspešno i dugo, te se zato uglavnom pribegava kalemljenju belog gloga (Crataegus oxyacantha) kao i jarebike (Sorbus aucuparia).



Rosmarinus officinalis – Ruzmarin

Zimzelen ukrasni grm visine od 0,50-1,50 m, sa brojnim uspravnim granama. Listovi su mali, postojani, nasuprotni ili skupljeni u snopiće, linearni, kožasti, s gornje strane zeleni, s donje beličasti. Cvetovi su brojni, skupljeni u olistale grozdove u gornjem delu grana. Cveta u proleće.

Čitava biljka ispušta izuzento prijatan, aromatičan miris zbog koga je vrlo poznata i cenjena. Pokazalo se da je dobra za ispašu pčela.

Postojbina joj je u priobalnom morskom pojasu.

Dobro izložena sunčana staništa sa umerenom klimom najviše odgovaraju ruzmarinu. S vrlo malim oštećenjima podnosi temperature do nekoliko stepeni ispod nule. Iako se dobro prilagođava i škrtom zemljištu najviše voli glinovito-peskovito bogato hranljivim materijama.

Razmnožava se deljenjem prizemnih izdanaka, ponekad semenom i drvenastim reznicama u jesen ili u proleće.

G. Budimac




Lavendula officinalis – Lavanda

Nisko žbunasta biljka visine od 50-80cm, četvorouglastih grana, brojnih, dlakavih, uspravnih. Listovi su nasuprotni, bez peteljki, linearno-šiljasti. Čitava biljka i cvetovi su izuzetno prijatnog mirisa. Cveta u leto.

Cvetovi su sitni skupljeni u 6-10 cvasti oblika klasa.
Destilacijom cvetova dobija se mirisno ulje.
Zbog izuzetno lepe boje cveta gaji se kao ukrasna biljka.

Lavanda je rasprostranjena u Sredozemlju gde joj je i postojbina. Voli sunčana staništa, umerenu klimu, prilično dobro podnosi mraz. Prilagođuje se gotovo svakoj vrsti zemljišta. Razmnožava se reznicom u leto ili u proleće na otvorenom, zaštićenom mestu. Jednostavno se uzgaja, otporna je ali nije dugog veka.

G. Budimac



Washingtonia filifera – Končasta palma

Već po samom imenu, vidi se da je poreklo ove palme Severna Amerika tj. Kalifornija i Arizona a ime joj je dato u čast Džordža Vašingtona.
Vrlo je dekorativna i nije preterano zahtevna tako da je u Boki ovo jedna od najrasprostranjenih palmi pored Phoenix canariensis i Trachzcarpus excelsa kao i nekih drugih.

Ova palma, i pored toga što relativno sporo raste, može biti veoma visoka, tako da se nemojte iznenaditi ako naidjete na primerak i preko 30 metara visine. Odlično podnosi niske temperature do – 8 st. celzijusa kao i sušu pa čak i zaslanjeno zemljište. Praktično, glavni problem kod njenog uzgoja je tzv. čišćenje tj. seča osušenog lišća koje predstavlja glavobolju svakome ko želi da mu dvorište i palma u njemu izgledaju uredno kako zbog njene visine, tako i zbog neugodnih bodlji kojima su pokrivene obe strane peteljki.
Kod starijih primeraka, stablo je glatko i sivkasto dok je kod mladjih primeraka uočljivo mnoštvo “končića” kao i ožiljci nastalih usled otpadanja listova. I pored svoje visine, veoma dobro podnosi snažne udare vetra.

Listovi su lepezasti, svetlozeleni i mogu dostići i do 150 cm u dužinu. Cveta u letnjim mesecima i cvatove čine metličasto razgranati klipovi iz kojih nastaju crni plodovi u kojima se nalazi jedna, blago spljoštena semenka koja prilično sporo klija.



Eriobotrya japonica – Nješpula ili Japanska mušmula

Nješpula je zimzeleno drvo visoko od 5 do 7 metara, široke, bogate krošnje. Listovi su svetli i obrasli dlačicama i relativno veliki (od 12-25 cm).
Cveta u poznim jesenjim i zimskim mesecima a plod sazreva u maju i junu. Plod nješpule je narandžasto-žućkast, veoma ukusan sa nekoliko velikih smeđih semenki.
Razmnožava se iz semena a moguće je i kalemljenje samoniklih biljaka.
Ovom drvetu ne prija vetar tako da bi je trebalo saditi na svetlim mestima zaklonjenim od jačih udara vetra. Odlično trpi visoke temperature kao i temperature do -12°C, ali ne u dužem vremenskom periodu.




Ziziphus jujuba – Žižula

Relativno retko drvo u Boki Kotorskoj mada ima veoma ukusne plodove a krošnja joj se može oblikovati tako da postaje veoma dekorativan detalj u dvorištu.

Drvo pod dobrim uslovima narasta i do 9 metara. Grančice obiluju trnjem koji se nalaze na početku tj. u "pazuhu" listova.

Listovi su jajoliki, blago asimetrični i dostižu dužinu do 6 cm.

Cveta u maju i junu a plodovi sazrevaju u oktobru. Plod je jajolik ali malo izdužen, crvenkastožute do smedje boje izmedju 1,5 – 2,5 cm veličine.
Plodovi žižule se uglavnom konzumiraju u svežem stanju ali se često stavljaju i u lozovu rakiju koja zbog prisustva ovog voća dobija poseban, izuzetno prijatan miris.
Žižula nije preterano zahtevna biljka ali bolje uspeva na sunčanim mestima i hranjivom zemljištu. Dobro podnosi sušu ali uspeva samo u mediteranskom i submediteranskom području.



Arbutus unedo – Planika

Ovo je veoma rasprostranjena vrsta po celom Mediteranu a Boka Kotorska upravo njoj može zahvaliti na svojoj reputaciji najzelenije sredozemne obale jer planika uz još dve tri vrste samoniklog drveća tj. biljaka čini osnovu samonikle šume koja je poprilično retka na Mediteranu.
Planika može izrasti u drvo od 5-6 pa cak i do 10 metara visine a u nepovoljnim uslovima ostaje grmlika tj. žbunasta. S obzirom da je večno zelena te da cveta krajem jeseni i početkom zime, baš kada joj i sazrevaju plodovi – maginje, planika je izuzetno dekorativna, pogotovo ako se uzme u obzir to da su to meseci kada kod većine biljaka vegetacija miruje.

Plodovi planike tzv. maginje su kada sazru crvene boje i mogu se jesti u svežem stanju, mada nisu toliko ukusni kao npr. nješpula, žižula ili kivi. Međutim od njih se pravi alkoholno piće, poznato kao maginjača koje se više konzumira na poluostrvu Luštica nego u drugim delovima Boke.
Samo drvo planike je veoma lepo s obzirom da kora ima boju sličnu tamnom mahagoniju a sama sredina ima izuzetno lepu boju, ali, nema upotrebnu vrednost jer ne raste pravilno te se ne može koristiti kao građa. Međutim, izuzetno je visoke kalorijske vrednosti te se (na žalost) koristi za ogrev kao i za pripremanje roštilja (gradele) jer dugo “drži” žar.







Bougainvillea spectabilis – Bogumila

Ova izuzetno atraktivna puzavica koja može da raste i kao drvo (uz pravilno podrezivanje) poreklom je iz Brazila. Veoma efektno pokriva fasade, balkone, zidove itd.

S obzirom na poreklo, ne podnosi najbolje temperature ispod nule, a zimi lišće većim delom opadne, i pored toga što joj to nije svojstveno jer u svojoj domovini tokom cele zime ostaje zelena. Uprkos tome što ima veliku regenerativnu moć, mora se voditi računa gde se sadi jer je reč o heliofilnoj vrsti koja ne trpi jače udare vetra a pogotovu ne bure.

Period cvetanja je veoma dug (čak i preko pet meseci) mada se sredinom leta pokazuje u svojoj punoj lepoti. Cvetovi se razvijaju na vrhovima bezlisnih izdanaka, pojedinačno ili 3 i više cvetova koje formiraju prelepe ljubičaste ili ružičaste buketiće.

Listovi su jajasto-okruglasti, spiralno raspoređeni a na granama se nalazi snažno, blago povijeno trnje.
Bogumila je prilično popularna i odavno prisutna u Boki tako da je moguće naići i na veoma stare primerke koji dostižu visinu i preko 7 metara.